Sada čitate
Trčati se mora, živeti baš i ne mora

Trčati se mora, živeti baš i ne mora

Predložila mi Ivi First, najpoznatija dugoprugašica među radijskim facama i najpoznatija radijska faca među dugoprugašicama, da napišem tekstić o trčanju iz ugla nekoga za koga trčanje ima smisla samo kada je za fudbalskom loptom i to najčešće kada za loptom trče igrači londonskog Arsenala. Priznajem, opirao sam se, nećkao, izmišljao razne razloge i na kraju obećah da ću otići tu, na maraton koji se održao u Novom Sadu … reče Ivi da će me to inspirisati i da ću kada vidim te ljude koji se pri ulasku u cilj bore za vazduh i udah, koji bolnih nogu i onemoćalog tela, ali dignutih ruku i zgrčenih, no ipak neverovatno srećnih lica, prolaze kroz ciljnu kapiju, možda promeniti mišljenje i osetiti želju da napišem nešto o toj snazi i potrebi da se pobede sopstvene mogućnosti, da se čovek oseti bar na tren većim od sebe samog.

- Oglas -

10735671_10152778977784544_243396671_n

 

I beše tako – krenuh sa psom ka trgu Svetozara Miletića, istina još uvek skeptičan i uglavnom ravnodušan. No, kako sam se približavao centru novosadskih maratonskih zbivanja, počeh da osećam nekakav neobičan ritam disanja u čitavoj atmosferi, nešto kao da ulazim u jedan poseban svet gde je dehidracija organizma najveća opasnost i gde vazdušni pritisak ima krucijalnu ulogu u životima onih koji tu žive i trče … trčeći žive i živeći trče. Stadoh u blizinu ciljne kapije, tamo gde je spiker govorio ko se sve približava cilju, njegove ili njene dosadašnje rezultate nam navodio i moje je bilo samo da gledam ta lica koja su iza sebe ostavila silne kilometre i stoga su sijala neverovatnim sjajem. A, jeste zbilja bio pretopao dan za oktobar mesec i ljudi koji su dotrčavali ka cilju su bili više iscrpljeni nego što bi bili da je vreme bilo naklonjenije njihovom pregalaštvu i utoliko su, bar se meni činilo, bili sretniji zbog svoje pobede. Jer, tamo je svako pobedio … to je tako jednostavno. Čini mi se da dugoprugaši tako razmišljaju, tu u svakoj trci pobediš bar jednoga iako si poslednji protrčao kroz cilj, pobediš sebe. I, još nešto moram ovde skrušeno da priznam. Dolazeći tamo nisam imao nameru da se dugo zadržim, rekoh sebi, hajd’ odem malo, osetim atmosferu, okinem nekoliko fotki i brišem doma na ručak pa se posle zavalim i gledam fudbal, nedelja je … nogometni dan. Međutim, dogodilo mi se nešto što mi u pozorištu zovemo katarzom. Stajao sam tamo čitav sat, ugnjavio Dašu, moju kuju i samu željnu trčanja … gurkala me je njuškom i govorila: “Hajmo, bre, odavde, sa osunčanog Trga, žedna sam i buka je!”. Čekaj, breeee, vidi ove dve će ući u cilj držeći se za ruke, a reklo bi se da se prvi put vide … pazi ovaj čovek ima 100 godina, a izgleda da je lako istrčao, bokte … ah, vidi Rus kako je crkao, čini se da će se onesvestiti, spremite mu infuziju … aaaaaaa, vidi ove, čobani – budale, kako su se obukli, kao za maškare … opa, vidi Afrikanac, a nije bos i nije prvi, dakle nije prvi zato što nije bos, e pozdravio te Abebe Bikila !!! I tako čitav sat mi je proleteo za tren, duže od poluvremena, ali poluvremena jedne dobre tekme, dinamične i napadačke. Odlazeći prema livadici da pustim Dašu u trk, setio sam se kako nam je pokojni Petar Banićević, profesor koji me je glumi učio, govorio da uvek i svuda posmatramo ljudska lica i pokušamo da proniknemo u njihove emocije, da upamtimo to i pokušamo da odigramo kada se za to ukaže prilika ili da izvučemo ta sećanja iz “emotivnih ladica” kada to rad na ulozi bude zahtevao od nas. Odoh doma kao emotivno bogatiji glumac. I, da … hvala Ivi First. Idem da vidim kakve patike nude Kinezi … prst da su mi veće. Slutim, potrčaću.

Preporuka za čitanje

 Zoran Andrejin

Pogledajte komentare (0)
Na vrh stranice