Sada čitate
Kavica u tenisicama: Mia Biondić

Kavica u tenisicama: Mia Biondić

Avatar

Kad za Kavicu u tenisicama ganjate 28-ogodišnju zagrebačku glumicu Miu Biondić, stvari se mogu odužiti jer žena radi punom parom. Uzmemo li u obzir da nam ni vremenske prilike nisu išle na ruku, dva tjedna dogovaranja i nije tako loše. Napokon smo se uspjele dogovoriti da zajedno odradimo trening, a onda i kavicu na Miinom omiljenom mjestu za trčanje – Dubravkinom putu.

- Oglas -

Talentiranu glumicu koju znate iz „TV vrtića“, iz serija „Mamutica“ i „Pod sretnom zvijezdom“, iz filmova „Hitac“, „Kratki spojevi“ i „Simon čudotvorac“ i najrecentnije – kao jednu od tri kandidatkinje za posao u jako hvaljenoj predstavi „ThisCasting“ (niste pogledalil predstavu? Teatar Exit 17. i 18. srpnja – BE THERE!!!), sada ćete upoznati i kao talentiranu trkačicu. Priprema, pozor, Kavica u tenisicama!!!

mia2

Ivi: Kad si počela trčati?

Mia: Pa ima već.. hm.. dvije godine, al nisam redovna.

Ivi: Pa, fina ti je ruta s obzirom da nisi redovna…

Mia: Pa zapravo se ta ruta dogodila kak sam se preselila tu kod Britanca. Mijenjala sam rute, prije sam trčala u Maksimiru. Imala sam taj period kad sam natukla kile, pa sam počela. Godinama sam bila karataš, onda sam s karatea prešla na aikido, a onda sam sa svega toga prešla na malo ozbiljniju jogu s faksa jer smo je tamo redovno prakticirali. U jednom trenu se dogodio taj nekakav jaz između posla i svega, i skužila sam da mi jako fali sport. Inače volim timske sportove, ali kako je gluma dosta timski posao, trčanje mi super, to neko osamljivanje mi jako paše.

 

Ivi: Kad smo se dogovarale da idemo trčati, odmah si mi napomenula da ne pričaš dok trčiš. To se danas, naravno, nije dogodilo jer se jako dugo nismo vidjele, ali obje smo ponjele Mp3 playere. Kaj slušaš dok trčiš i jel baš uvijek imaš mjuzu u ušima?

Mia: Uvijek! Uvijek slušam mjuzu jer me motivira. Postoje ti periodi kad padam u energiji pa me muzika jako digne. Ma, sad sam u periodu otkrivanja. Taj internet je mjesto, ja se svaki put začudim koliko je to čudo, gdje te s jednog linka prebaci na drugi i onda otkriješ neke super ljude koji rade sjajnu glazbu. Tako slažem playlistu. A znam se ulovit da kilometar i pol tražim stvar, trčim i prebacujem: neću to, neću to, neću to, e to može! I onda si malo zašpuram jače, ali nikad se ne forsiram.

mia1

Ivi: Koliko ti trčanje pomaže u poslu?

Mia: Pomaže mi dosta. Pomaže mi utoliko što sam skužila da se sve što sam do sada dobivala, (uloge op. a.) nekako jako zasniva na toj fizičkoj spremi. Vjerujem stvarno u balans duha i tijela. Baš sam nedavno komentirala kako me smetaju ljudi koji su krajnji i u jednom i u drugom: ljudi koji su krajnji u toj glumi i znaju samo o tome pričat, i ljudi koji isključivo znaju pričiat samo o sportu. Ja sam negdje u sredini, voljela bih izbalansirat taj nekakav mindwork i to nekakvo trošenje fizičkog tijela jer, iz nekog nepoznatog razloga, još otkako sam bila dijete proizvodim višak energije koji mora negdje otić.

 

Ivi: Koliko obično kilometara istrčiš i koliko ti treba vremena za to?

Mia: Pa, trčala sam još i na igralištu u Klaićevoj, to mi je bilo ok, ali onda je počelo dolazit previše ljudi pa sam si na mobitel ugradila onu aplikaciju di ti teta broji koliko si kilometara pretrčao. Aplikacija mi je ostala pa znam da trčim između 4 i 6 kilometara. Uvijek si složim nekakav trening ovisno o tome kakvo mi je raspoloženje, ili kakva mi je bila proba, ili sam navečer imala predstavu. Ja i nakon predstave još odradim i trening. I moram se pohvalit, mogu?

Ivi: Apsolutno!!!

Mia: Izdržaj od plenka, zadnji mi je 4 i 20!

mia3

Ivi: Sjaaajno!!!! A znaš li koliko si najviše u životu istrčala? Ne znam, u nekom naletu sreće, bijesa?

Mia: Nemam pojma. Znam trčat kad me nekaj šora da bi se opustila, ali ne. Slušam tijelo, nekad osjetim da mogu baš stisnut pa stisnem ali, ne želim forsirat. Otkrila sam i da jako dobro reagiram na kofein, pa kad popijem kavu prije treninga to mi je super. I bolje se oznojim i malo me dodatno izmotivira.

Ivi: Jesi trčala već koju trku i postoji li želja?

Mia: Htjela sam trčat Zadar iz humanitarnih razloga i druženja, ali nisam mogla zbog posla. Imam želju! Sad prva prilika koja mi se pruži a da mogu, svakako! Fora mi je Zagrepčanka 512!

Preporuka za čitanje

Ivi: E, onda ove godine idemo zajedno! A je li možda u neko dogledno vrijeme u planu neki polumaraton, maraton?

Mia: Pa ne znam, otvorena sam za sve opcije. Družim se s tobom pa nikad ne znaš, možda ti se zaljepim. Al ja trčim za sebe. Zapravo sam se jako dvoumila dal’ da uopće razgovaramo o mom trčanju jer onak, ispadne malo kao: EVO, JA TRČIM! (smijeh). Bavim se s time stvarno isključivo radi sebe, a nekak čim to krene u te neke javne varijante,  ispadne malo pokazivački.

 

Ivi: Jel imaš neku trkačku anegdotu?

Mia: Ja ti jako volim kišu, al ju volim kad sam na suhom. Volim ju gledati. Ali sam otkrila da je to trčanje na kiši nekaj najbolje kaj postoji na svemiru!!!! To je sjajan osjećaj!!! Ja jako volim vodu, al ta kiša je super. I ta robica koju sam si priuštila za kišu pa ju iskombinirala u nekoliko boja, jer sam užasno osjetljiva na to.

Ivi: Gle zbilja!!

Mia: Pa, da. Moraju mi bit pertle na tenisicama matching sa tajicama, i isti takav top… katastrofa… (smijeh) Uglavnom, ta varijanta da trčiš a da ti nije zima, to mi je sjajno. I jednu večer, bilo je oko pola 1 u noći, padala je kiša. U jednom momentu, taman se vraćam prema doma a imam još dosta treninga za odradit, krene pljusak najveći u svemiru. I tamo kod moje ulice na križanju ima jedna baš velika lokva. I prolazim kraj te lokve sva ponosna na svoju kišnu robu i kažem samoj sebi: ma ja u ovoj robi, ma nema boga da kroz ovo išta prođe. Naravno, prošao je Jeep i zalio me od glave do pete, bila sam mokra ko miš. Pa sam skrenula doma. 

Ivi: A kad smo kod mokrih miševa, opasno se naoblačilo. Mogle bismo lagano i ovu kavicu privesti kraju da se povijest ne bi ponovila. Hvala, Mia!

Mia: Ma, hvala tebi.

Razgovarala: Ivi First

 

Pogledajte komentare (0)
Na vrh stranice